Долазак босанског везира Ћуприлића у Травник (Гацко) 0001    Цар честити диван учинио, 0002    У Стамболу своме Цариграду, 0003    Све му лале стале на дивану, 0004    Цара дворе четерест везира, 0005    А авлије баше и спахије, 0006    А код цара сједе два везира: 0007    С десне стране паша Ћуприлићу, 0008    А с лијеве паша Соколија. 0009    Цар честити гледа по дивану; 0010    Вас му свијет рахат на дивану, 0011    До сокола Ћуприлић везира, 0012    А тај везир дертли и кахарли, 0013    Грозне сузе од од очију ваља. 0014    Кад га царе сеир учинио, 0015    Тада царе диван распустио, 0016    Онда царе Ћуприлића пита: 0017    „Лало моја Ћуприлић везире, 0018    Да те питам, право да ми кажеш. 0019    Купих диван за недјељу дана, 0020    Вас ми свијет рахат на дивану, 0021    А ти грозне сузе пролијеваш; 0022    Каква ти је нужда и невоља, 0023    Дај ти своме падишаху кажи.” 0024    Онда зађе Чуприлић везире: 0025    „Падишаху, огријано сунце, 0026    Ја сам теби хизмет учинио. 0027    Једном узех у тебе фермана, 0028    Да сам везир у Бусни поносној, 0029    Па ја Босни и Травнику сиђох, 0030    Везијерство држах у Бошњака 0031    За пунијех седам годин дана. 0032    Све ја купих гроше и хараче 0033    И мирију што се Босне тиче. 0034    Нијесам ти у хазну сипао, 0035    Већ ковао од злата челенке, 0036    Те давао Бошњацим’ јунацим’, 0037    Бошњацима и Херцеговцима, 0038    А дав’о им ћурке и калпаке, 0039    Што ти Босну од краљева бране; 0040    Босна ти је соргуч царевини. 0041    Ја сам скоро хабер прихватио, 0042    Да се твоја Босна забунила, 0043    На тарафе у Босни Бошњаци. 0044    Ако буде још година дана, 0045    Босну ће ти прихватит краљеви, 0046    Па међу се Босну издијелит’. 0047    Не дај, царе, Босне краљевима, 0048    Јер кад пустиш Босну на ћенару, 0049    Не ће веле вакта пролазити, 0050    Отић’ ће ти и Уруменлија — 0051    То су кључи од Стамбола твога. 0052    Ко ти узме сву Уруменлију, 0053    Узеће ти Стамбол Цариграда, 0054    Ти ћеш пртљат Меки и Медини. 0055    Па ми жао твога Цариграда, 0056    Жао ми је Босне на ћенару, 0057    Босне равне и Уруменлије.” 0058    А кад царе зачу Ћуприлића, 0059    Грозне сузе од образа ваља: 0060    „Ћуприлићу моја лало права, 0061    Ја хабера ни писмена немам, 0062    Да се моја Босна забунила. 0063    Али лало, Ћуприлић везире, 0064    Вјерујем ти, што ти мени кажеш. 0065    Хајде лало, до конака сиђи, 0066    Па се, лало, на конаку спремај, 0067    А ја ћу ти ферман начинит, 0068    Ја ти ново везијерство давам 0069    Па ти хајде Босни каловитој, 0070    Те ти види, што се у њој ради, 0071    Ко је моју Босну замутио, 0072    Што се моја Босна забунила. 0073    Узми хазне колико ти драго, 0074    Што учиниш, ни ја питат не ћу.” 0075    Тад Ћуприлић на ноге скочио, 0076    Те под царем пољуби серџаду. 0077    Оде везир до конак свога, 0078    А султан му сједе ферман градит. 0079    Паша спрема себе на конаку. 0080    На Стамболу пуцају топови; 0081    Јер је таки адет од старина 0082    Кад цар шаље на мансуб везира. 0083    А кад осмо јутро освануло, 0084    Ето ти ли царева каваза : 0085    „Ћуприлићу, падишах те виче.” 0086    Ћуприлићу на ноге скочио, 0087    Па га ето цару у одају. 0088    Селам даде, на ногама стаде, 0089    А царе му селам прихватио, 0090    С пенџера му туру-ферман даде. 0091    Ћуприлић се натраг повратио, 0092    Оде везир до конака свога, 0093    Па сигура едбу и ич-аге, 0094    Узјахало стотину каваза, 0095    На стотину арапскијех ата; 0096    У свакога џида у рукама. 0097    Изведоше дванаест једека, 0098    Узја’ везир на алата свога 0099    И велика едба и даира, 0100    И пођоше из Стамбола града. 0101    А изашла факир и фукара, 0102    Селам дава десно и лијево. 0103    Окреће се везир са алата, 0104    Па дозивље свога хазнадара : 0105    Баца паре пјацом и сокаком, 0106    Ет’ везира на Стамбол-капију, 0107    А отален пољем зеленијем, 0108    Што је џада од Уруменлије. 0109    Куд год иде, у Једрену сиђе. 0110    Ту је паша на конак пануо. 0111    На Једрену пукоше топови. 0112    А у јутру јутро освануло, 0113    Па завика татарина царског : 0114    „Ходи амо, сине татарине, 0115    На ти ову бујрунтију моју 0116    Па узјаши коња мензилскога, 0117    Па ти хајде низ Уруменлију, 0118    Право Босни хајде и Травнику. 0119    Кад ти додеш бијелу Травнику, 0120    Преда мој ћеш конак разјахати. 0121    Мети, пери, а клачи одаје, 0122    А простири дибу и кадифу — 0123    Ти распремај конак Ћуприлићу, 0124    Татарине, за недјељу дана. 0125    Када петак, турска џума дође, 0126    Када пођу у џамију Турци, 0127    И ти, сине, у џамију пођи. 0128    Кад клањате у џамији подне, 0129    Ти изађи први из џамије, 0130    Па застави пред џамијом народ, 0131    Док улема најпосл’је изађе 0132    И муфтија Омер ефендија — 0133    Алима га до Стамбола нема, 0134    Већ к’о мене Ћуприлић везира. 0135    Подај њему моју бујрунтију, 0136    Па ти хајде у конаке своје — 0137    Нек он учи и народу каже, 0138    Шта им моја бујрунтија пише.” 0139    Кад татарин бујрумтију прими, 0140    А узјаха коња мензилскога, 0141    Оде татар низ Уруменлију. 0142    Куд год иде, Босни силазио, 0143    До бијела града до Травника. 0144    Пред везирски конак разјахао 0145    И везирски конак отворио. 0146    Мете, пере и клачи одаје, 0147    А простире дибу и кадифу. 0148    Осам здраво дана пролазило, 0149    Док пођоше у џамију Турци. 0150    Петак бјеше, подне учијаше 0151    И татарин у џамију пође. 0152    Молили се Богу по закону, 0153    Из џамије хтјели излазити, 0154    А најпрви царски татарине. 0155    Пред џамијом народ уставио, 0156    Док најпосле хоџе и хаџије 0157    И муфтија Омер ефендија. 0158    Татар дође, па му даде наму — 0159    Оде татар до конака свога, 0160    А муфтија наму прихватио, 0161    Ашићаре, па је проучио, 0162    Па Бошњацим ’вако говораше: 0163    „Браћо моја, од Босне јунаци, 0164    Босну нам је огријало сунце, 0165    Шућур Богу, кад цар за њу знаде. 0166    Ето нама новога везира 0167    Ћуприлића, старог пријатеља. 0168    Већ ме чујте, од Босне јунаци, 0169    Ко је главар, нек се сигурава, 0170    Нека иде Новоме Пазару, 0171    Нека срете Ћуприлића ондје 0172    Ко му хоће пољубити руку. 0173    А ја хоћу књиге начинити, 0174    Низ сву Босну и Херцеговину 0175    И свакоме хабер учинити, 0176    Нек главари иду до Пазара, 0177    Нека срету Ћуприлића ондје, 0178    Нека дођу с њиме до Травника” 0179    На то Турци шућур учинише. 0180    Да је коме стати погледати, 0181    Како иду босански главари 0182    Право џадом до Новог Пазара 0183    На атима и бедевијама. 0184    Кад су дошли Новоме Пазару, 0185    Ту сјахали, па се избројили. 0186    Триста шест и седам главара 0187    По кахвама и по хановима. 0188    Ту су били и два и три дана, 0189    Хала нема Ћуприлић везира, 0190    Јер пространо низ Уруменлију, 0191    Јер он гледа, како стуји народ: 0192    Имају ли зулум од забита. 0193    Кад је једно јутро освануло, 0194    Ал се једна магла отиснула 0195    Од бијеле шехер Митровице, 0196    Док испаде стотину каваза, 0197    На стотину арапскијех ата. 0198    Сваки џиду носи пред везиром, 0199    А за њима Ћуприлић везире, 0200    На алату ату великоме, 0201    На глави му три нишана царска — 0202    Такијех их ни у кога нема. 0203    Кад главари видјеше везира 0204    У коње се јагму учинише, 0205    Па на добре коње узјахаше, 0206    Пред везира у поље сиђоше, 0207    Па му двије суре начинише. 0208    Кад наљезе стотину каваза, 0209    Протјераше коње од мејдана, 0210    А наљезе Ћуприлић везире 0211    Бошњацима божји селам викну, 0212    Па устави ата од мејдана. 0213    Тад Бошњаци њему долажаху, 0214    Сваки њега у скут пољубио; 0215    Он их пљешће по плећима руком. 0216    Тада везир Бошњацима заде: 0217    „Како сте ми, моја дјецо драга, 0218    Шта се тамо у свој Босни ради? 0219    Рађа ли ви љето и година, 0220    Како носи јечам и пшеница? 0221    Близне ли се с јагањцима овце, 0222    Роје ли се пчеле уљаником? 0223    Клањају ли Турци џематиле, 0224    Уче ли ви дјеца у мејтефе? 0225    Пази ли се међу собом народ?” 0226    Свак шутјаше, један говораше: 0227    „Добро нам је љето и година, 0228    Рађа нама јечам и пшеница, 0229    Близне нам се с јагањцима овце, 0230    Роје нам се пчеле уљаником 0231    Сви клањамо добро џематиле, 0232    Уче нама дјеца у мејтефе; 0233    Добро, паша, у цареву здрављу.” 0234    Тада везир говори Бошњацим’: 0235    „Дете дјецо, коње узјашите, 0236    Па босанску игру заметните, 0237    А напун’те сјајне кубурлије, 0238    Прахом самим без олова тешка, 0239    Па нагон’те један на другога, 0240    А гадајте један у другога, 0241    А ја ћу вас сеир учинити, 0242    Док дођемо бијелу Пазару.” 0243    Сад Бошњаци коње узјахаше, 0244    Напунише сјајне кубурлије, 0245    Напунише прахом без олова, 0246    Па босанску игру заметнуше — 0247    Кан’ ти добри коњи у Бошњака. 0248    То везиру врло мило било, 0249    Од весеља грозне сузе ваља — 0250    Велику им дову учинио. 0251    Док су били бијелу Пазару, 0252    Ту разјаха Ћуприлић везире. 0253    На Пазару пукоше топови; 0254    Шенлук чине Ћуприлић везиру. 0255    А Бошњаци у своје конаке. 0256    Ту су они конак учинили, 0257    А у јутру јутро освануло, 0258    Док завика телал у чаршији: 0259    „Ко је Бошњак, Ћуприлић га вич!” 0260    Кад Бошњаци дошли Ћуприлићу, 0261    Сваки њега у скут пољубио; 0262    Сваког паша сједе у одају; 0263    Чибук, кахву, ићрам учини им 0264    Па завика хазнадара свога, 0265    А хазнадар хурче уносио. 0266    Стаде вадит ћурке и калпаке, 0267    А вадити од злата сахате, 0268    Те даривал’ Бошњаке јунаке; 0269    Све дарова, што је тујер било, 0270    Онда везир Бошњацима каже: 0271    „Хајте дјецо, у своје конаке, 0272    С ханџијама бесаб учините, 0273    У руке им пусуле подајте: 0274    Нек донесу моме хазнадару, 0275    Ћуприлић ће за вас трошак платит; 0276    Па дебеле коње сигурајте. 0277    Онда ћемо, дјецо, узјахати, 0278    Да идемо низ Босну поносну.” 0279    Тад Бошњаци у ханове били, 0280    С ханџијама хесаб учинише 0281    У руке им пусуле дадоше — 0282    Однесоше, дали хазнадару, 0283    А хазнадар њима исплатио. 0284    Тад узјаха Ћуприлић везире. 0285    Узјахаше кићени Бошњаци, 0286    Па одоше низ Босну поносну, 0287    Пјевајући и пушкетајући. 0288    Док дођоше бијелу Травнику, 0289    Ту разјаха Ћуприлић везире 0290    И остали кићени Бошњаци. 0291    На Травнику пукоше топови, 0292    Сто топова један за другијем 0293    Ту сву мрку ноћцу преноћише, 0294    Кад у јутру јутро освануло, 0295    Док завика телал кроз чаршију: 0296    „Ко је главар Ћуприлић га виче!” 0297    Тад главари дошли Ћуприлићу, 0298    Ћуприлић им тихо говараше: 0299    „Чујте мене, босански прв’јенци, 0300    Има л’ ико у Босни поносној, 0301    Ја у Босни ја у Херцеговини, 0302    Да ми није итат учинио? 0303    Каж’те ми га на дивану овдје!” 0304    Сваки шути, ништа не збораше 0305    Осим једног босанског главара 0306    Поче главар говорит везиру: 0307    „Има пашо, драги господаре, 0308    У Крајини на широкој Лици, 0309    Бег Мустај бег именом се виче. 0310    Овдје ј’ било до седам везира. 0311    Ником итат није учинио. 0312    Сваки му је татарина спремо. 0313    А сваки му бујрунтију спремо, 0314    Татарима осијецо главе, 0315    Бујрунтије ногама газио — 0316    Хтио није доћи до Травника, 0317    Ни теби га учинити не ће.” 0318    А кад зачу Ћуприлић везире, 0319    То везиру врло жао било, 0320    Па овако сада говораше: 0321    „Ви главари од све Босне равне. 0322    Сваком изун, хајте завичају, 0323    Па гледајте народ и фукару. 0324    Што ти мени о бегу говориш, 0325    Ти ћеш чекат док Мустај бег дође.” 0326    Отален се главари вратише, 0327    А Ћуприлић дивит прихватио, 0328    Мустај бегу бујрунтију пише: 0329    „Бег Мустај бег, муселиме лички, 0330    Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио, 0331    Да сам дошо Ћуприлић везире, 0332    Да сам дошу бијелу Травнику? 0333    Ја сам чуо, јесам разумио, 0334    Овдје ј’ седам везирова било, 0335    Сваки ти је бујрунтију писо, 0336    А сваки ти татарина спремо, 0337    Звали су те бијелу Травнику, 0338    Ти нијеси никад хтио доћи: 0339    Татарима осијецо главе, 0340    Бујрунтије ногама газио. 0341    Ето теби татарина мога, 0342    Гдје ти носи моју бујрунтију. 0343    Да си упут бијелу Травнику, 0344    Да инада учинио н’јеси, 0345    И поведи твоје поглаваре, 0346    Хоћу ти их сеир учинити.” 0347    Па је мухур ударио на њу, 0348    Па завика татарина свога: 0349    „На татаре, моју бујрунтију, 0350    Носи бегу на широку Лику, 0351    Подај му је, па се натраг врни.” 0352    А вели му царски татарине: 0353    „Не мој пашо, рад божјега хатра, 0354    Посјећ’ ће ме бег Мустај бег лички, 0355    Остаће ми дјеца на сокаку!” — 0356    „Не бој ми се, сине татарине, 0357    Не ће тебе беже посијећи, 0358    Већ те хоће добро даровати.” 0359    Сад татарин узе бујрунтију, 0360    А узјаха коња мензилскога, 0361    Па он оде низ Босну поносну. 0362    А кад Лици и конаку дође, 0363    Кад авлинска затворена врата, 0364    Пред вратима сједи серхатлија, 0365    Љепши момак од сваке дјевојке: 0366    Црни су га загарили брци, 0367    На њему је ђеисија златна. 0368    За пасом му пушке двије златне, 0369    Златну сабљу држи преко крила; 0370    На прсим’ му три нишана царска. 0371    Препаде се царски татарине, 0372    У страху му божји селам викну. 0373    А момак му подигнуо главу: 0374    „Алећ селам, црни татарине, 0375    Каква имаш шаровита писма.” — 0376    „Серхатлијо, име како ти је, 0377    Ти јеси ли бег Мустај бег лички? 0378    Везирска га бујрунтија тражи,” 0379    А момак му тихо говораше: 0380    „Татарине цара честитога, 0381    Ја нијесам бег Мустај бег лички, 0382    Већ ја јесам Боснић бајрактаре.” — 0383    „О Боснићу, танак бајрактаре.” — 0384    Гдје је теби бег Мустај бег лички? 0385    Тада вели Боснић бајрактаре: 0386    „Татарине цара честитога, 0387    Поглед’ доље низ поље зелено, 0388    Мож’ ли видјет зелена чадора, 0389    Оно ј’ чадор мога господара. 0390    Отишо је на теферич ондје 0391    И одвео триест агалара, 0392    И пет стотин млада Крајишника; 0393    Бију нишан млади Крајишници, 0394    Трче добре ате и парипе, 0395    А сеири Мустај беже лички. 0396    Хајде доље низ поље зелено, 0397    Па ћеш наћи мога господара, 0398    Па му подај писмо од везира,” 0399    Татар коња окренуо свога, 0400    Оде право низ поље зелено, 0401    До чадора Мустај бега дође. 0402    Код чадора седам бајрактара, 0403    Што чувају на чадору врата. 0404    Татарин је коња одјахао. 0405    Бајрактари бегу казиваху: 0406    „Беже лички, ево татарина, 0407    Изун иште, да теби уљезе.” 0408    Бег завика: „Пуштите га амо.” 0409    Татар бегу под чадор униђе, 0410    Селам даде, на ногама стаде; 0411    Сви му Турци селам прихватише, 0412    А најпосл’је бег Мустај бег лички — 0413    Сагну с’ татар пољуби му руку, 0414    Везирску му даде бујрунтију. 0415    Измаче се стаде на ногама, 0416    А Мустај бег узе бујрунтију, 0417    Па је сједе учит ашићаре. 0418    Пошто видје, што му ситна пише, 0419    У џепове утурио руке; 0420    У џепу му четерест дуката, 0421    Све четерест даде татарину, 0422    Па овако њему говораше: 0423    „Хај аферим, сине татарине, 0424    То ја теби муштулука давам, 0425    Што ми хабер Ћуприлића каза. 0426    Ти ћеш са мном ићи на конаке, 0427    Још ћу боље тебе даровати.” 0428    А вели му царски татарине: 0429    „Хвала теби Мустај беже лички, 0430    Вакта ићи на конаке немам.” — 0431    „Хајде сине, бијелу Травнику, 0432    Селам ћеш ми понијет везиру 0433    Ако Бог да у цареву здрављу, 0434    Сахи ћу му до Травника доћи 0435    Са тридесет и три поглавара, 0436    Са мојијех седам бајрактара, 0437    Са двадесет и дв’је буљук-баше 0438    И везирски етек прихватити.” 0439    Татар оде, узјаха мензила. 0440    Пјевајући и пушкетајући, 0441    Он ти сербез до Травника дође. 0442    Онда беже агам’ говораше: 0443    „Сад што ћемо, моји агалари? 0444    Ваља ићи бијелу Травнику 0445    На зијарет Ћуприлић везиру. 0446    Шућур Богу, када к нама дође. 0447    Дете аге, да се самислимо, 0448    Ваља пешћеш понијет’ везиру. 0449    Што ј’ мунасип, да му понесемо? 0450    Онда аге ’вако говораху: 0451    „Понијети доста маџарија. 0452    Младе аге да се порежемо, 0453    Да ми таки пешћеш понесемо. 0454    Ја купимо дибе и кадифе, 0455    Нека простре ћошак и одају 0456    Ја купити ата ја кобилу.” 0457    Један дедо шути у буџаку, 0458    Бијела му брада до силаха, 0459    Све он каблом хладно харчи пиво 0460    Диже главу, па овако зађе: 0461    „Не чудим се тридест агалара, 0462    Већ се чудим Мустај бегу личком 0463    Крупна глава, у њој мозга нема. 0464    Ту пешћеша нема за везира.” 0465    Онда зађе бег Мустај бег лички: 0466    „О Турчине, беже Црничићу, 0467    Шта би реко, да му понесемо?” 0468    Тад Црничић Осман говорио: 0469    „Бег Мустај бег, наше огледало! 0470    Да скупимо једну чету малу, 0471    Дван’ест хиљад’ млада Крајишника, 0472    Млада момка, засукана брка. 0473    Све коњика, пјешца ни једнога, 0474    Да спанемо часом у Котаре, 0475    Гдје но кула дванаест хиљада 0476    И влашкијех седам чардакова — 0477    На сриједи Малишина кула 0478    Ја сам чуо, казују ми људи: 0479    У Малише сестра на чардаку, 0480    Акрана јој у Ћесарској нема; 0481    За цара би царевица била. 0482    Људи кажу, који су гледали, 0483    Када пије воду у маштрафи, 0484    Види јој се низ бијело грлце, 0485    Док јој вода у коталац сађе — 0486    Та би цура за везира била. 0487    Да удримо на бијеле куле: 0488    Неколико посјећ’ поглавара, 0489    Напљачкат се дибе и кадифе, 0490    Накупит се готовине пара, 0491    Ухватити Малишину Јелу, 0492    Па изаћи завичају своме. 0493    Дибом наше куће простријети, 0494    А парам’ се одужити дуга, 0495    Починути неколико дана, 0496    Па ондален коње узјахати, 0497    Па ми сићи бијелу Травнику, 0498    Па везиру поклонит дјевојку — 0499    Неколике са главара главе. 0500    То је пешћеш онаком везиру. 0501    Безир ће нас онда даровати: 0502    Дат нам ћурке, а дати калпаке, 0503    А давати од злата сахате 0504    И даће нам доста маџарија.” 0505    Тад завика бег Мустај бег лички: 0506    „Хај аферим, беже Осман беже! 0507    Бег Осман бег, силан Црничићу, 0508    Баш хоћемо тако учинити.” 0509    Бир рекоше, на ноге скочише, 0510    Оборише зелено чадоре, 0511    Сваки оде до оџака свога. 0512    Не прођоше три бијела дана, 0513    Дван’ест хиљад хазур Крајишника, 0514    Па пођоше сентом и ћенаром, 0515    Док дођоше на границу тврду. 0516    Све по ноћи низ планину равну, 0517    Прије сунца на тврде Котаре. 0518    Поробише седам чардакова, 0519    Посјекоше тридест поглавара, 0520    Док дођоше Малишиној кули 0521    Док бијелу прихватише кулу. 0522    Погину им тридест Крајишника. 0523    Уљегоше у бијелу кулу, 0524    Ко ухвати Малишину Јелу? 0525    Ухвати је Диздаревић Мехо, 0526    Па је баци на сапи дорату. 0527    Отален се повратила војска, 0528    Јера хабер оде низ Ћесарску — 0529    Не смједоше заноћити туде. 0530    Кад се натраг сва војска поврати 0531    До конака Мустај бега личког, 0532    Сваки оде своме завичају. 0533    Ту Мустај бег био починуо, 0534    Од дне до дне, за недјељу дана. 0535    Девето је јутро узјахао, 0536    Су тридесет и три поглавара, 0537    Са својијех седам бајрактара, 0538    Двадест и дв’је младе буљук-баше, 0539    Све коњика, пјешца ни једнога. 0540    Пође соко Диздаревић Мехо, 0541    На сапима понесе дјевојку. 0542    Дан по данак у Травник сађоше, 0543    У ханове коње разјахаше, 0544    Ту су ноћцу преноћили били, 0545    А у јутро рано уранили, 0546    На конаке Ћуприлић везиру, 0547    Најнапријед Мустај беже лички, 0548    За њим тријест и три поглавара 0549    И двадесет и дв’је буљук-баше; 0550    Најпотоњи Диздаревић Мехо, 0551    Он за руку водаше дјевојку. 0552    Оставише седам бајрактара, 0553    Да се не би хила учинила. 0554    Ту везиру приступише Турци, 0555    Везир их је добро дочекао, 0556    Посједа их по одаји редом, 0557    Бега сједе уз десно кољено, 0558    А до њега бега Црничића. 0559    Мехо паши поклони дјевојку. 0560    А аге му поклонише главе; 0561    Паша главе на град опремио. 0562    Тада везир шенлук учинио, 0563    Све са града пуцају топови. 0564    Добро их је везир дочекао: 0565    Све он аге по хановим’ спреми, 0566    А крај себе бега уставио, 0567    С Мустај бегом бега Црничића, 0568    Па их држа цијел мјесец дана. 0569    Он дарова што је с бегом било: 0570    Бегу даде два нишана златна, 0571    Црничићу сабљу заливену, 0572    Меху натраг поврати дјевојку: 0573    „На ти Мехо, лијепу дјевојку; 0574    Хвала теби на твоме јунаштву, 0575    Јер је мени деведесет љета; 0576    Теби двадест и двије године, 0577    А дјевојци седамнест година — 0578    То се двоје може сударити.” 0579    Обоје му дову учинило 0580    И везиру руку пољубило, 0581    Па одоше завичају своме 0582    Везир Босну тахких учинио, 0583    Па и царску задовољи рају 0584    И међу се помирио Турке 0585    И Турцима тембих учинио, 0586    Да народу не чине зулума. 0587    У њој сједје три године дана, 0588    Док је царску Босну поправио 0589    И он Босну добро намножио.